ФОЧА је данас препознатљива као универзитетски град. У њој живе породице бројних бивших Сарајлија који сада са поносом кажу да су Фочаци.

Породица данас познатог теолога Дарка Ђога живјела је у сарајевском насељу Ковачићи, у Требевићкој улици, а почетком ратних сукоба избјегли су на Пале.

У кући је, на свега 200 метара од Јеврејског гробља и прве ратне линије, остала да живи њихова бака, коју су редовно обилазили. Дејтонским споразумом, и овај дио Сарајева припао је Федерацији БиХ.

Ђого се присјећа да је међу сарајевским Србима крајем 1995. године тињала нада да ће доћи до корекције граница, јер се та могућност помињала између Дејтонског и Париског мировног уговора.

„Људи су се до јануара 1996. године надали да ће можда оно што је одбрањено у рату да остане, међутим, то није био случај. И онда смо у фебруару 1996. године, као и остали сарајевски Срби били приморани да спакујемо све што смо могли од претходног живота и да практично све то пренесемо негд‌је у неки други живот“, каже професор Богословског факултета у Фочи.

Он се присјећа да је мајка код очевих рођака нашла камион „тамић“, у који је смјестила ствари.

„Како смо већ били у избјегличком смјештају гд‌је нисмо имали додатни складишни простор, онда је све те ормаре, регале, чак и неке телевизоре, које смо пред сами рат замијенили, наше играчке, све што није могло да се понесе одвезла код рођака у Миљевиће“, наводи Ђого.

Осјећања сарајевских Срба тада су била снажно помијешана, а и данас је то случај, појашњава Ђого – осјећање невјероватне привлачности и жала за Сарајевом, а истовремено и осјећање удаљености и чуђења шта се догодило са градом.

Он каже да су осјећаји туге и свјесности жртве – велики бол и туга за Сарајевом, али ипак носила их је мисао да ће се успоставити простор слободе, који су означавале границе Републике Српске.

„Иако је мени било свега 13 година, ми смо осјећали да са једне стране губимо и да тај живот никад више неће бити исти, осјећали смо ту раскоријењеност, да никада више нећемо моћи поуздано да одговоримо на питање одакле смо и шта смо. То је осјећај који просто не можете да надокнадите. С друге стране постојала је та свијест о томе зашто се то ради, свијест о томе да је ипак живот једино могућ тамо гд‌је ћеш моћи слободно да кажеш ко си и шта си, слободно да славиш Божић, Васкрс, крсну славу, да се молиш онако како ти желиш“, рекао је Ђого.

Данас се беспредметно, небулозно и ванконтекстуално помиње могућност шта би било да се остало и да ли је морало тако.

Најбољи одговор на то питање, указује Ђого, дају политичка документа странке СДА, од којих су нека усвојена још прије рата, попут меморандума из октобра 1991. или повјерљивог документа предсједништва СДА, који је предвиђао да ће у новој стварности, која ће доминантно бити контролисана из Сарајева, српско православно становништво моћи да оствари онај ниво права сходно својој лојалности новоуспостваљеним властима.

Такође, додаје Ђого, одговор на ова питања даје судбина Срба у источној Славонији и западном Срему, који су Ердутским споразумом мирно интегрисани у Хрватску, гд‌је данас има далеко мањи број Срба, а чак је мање говорника српског језика него етничких Срба.

За трагедију сарајевских Срба данас се мало зна, указује Ђого, и у колективном памћењу српског народа готово да не заузима никакво мјесто. Сарајевски Срби, истиче он, не траже ни надоканаду неке штете, нити сажаљење, већ су то људи са новим породицама и животима, али би за српски народ генерално било корисно да се та прича исприча, не само у Фочи и Бањалуци, него и у Лесковцу, Суботици, Никшићу, да се зна да су се неки људи, не тако давно опростили са вишевјековном историјом читавог града да би били слободни и да би живјели као Срби.

Упркос егзодусу, концепт Српског Сарајева и даље живи, кроз постојање Источног Сарајева, којим Срби, поручује Ђого, чувају залог и сјеме свог опстанка на овим просторима и тај осјећај да је Сарајево трајно уткано у историју српског народа потребно је проширити и учинити га колективним сјећањем.

(Pale.live)